Помоћ породици

Невладина организација - основана 1993

Novo izdanje: "Iz pukotine vremena", autora prof.dr Bojanina

Štampa |
 
Odlomak iz naše nove knjige "Iz pukotine vremena"u kojoj autor prof.dr Bojanin iz svog životnog i radnog iskustva tumači različite društvene pojave u našem društvu i daje brojne odgovore. U nastavku je jedna od tema... Knjigu možete poručiti preko sledećeg linka: https://centarzalogopediju.rs/product/iz-pukotine-vremena/
 
Prof.dr Svetomir Bojanin, neuropsihijatar o defektologiji u Srbiji, o inkluzivnoj nastavi: Mora se sve početi iz početka
– U situaciji smo da ljudi koji sebe doživljavaju ništavnim pred nemuštom silom vlasti, prihvataju svaki način rada, pišu programe i izveštaje prema formularima i potrebi školske vlasti, na primer o savlađivanju stranog jezika gluve dece koja su još i sa nižim sposobnostima inteligencije. Državna vlast to očekuje od škole i tim podacima barataju pred svojim nadređenim vladajućim krugovima. Tim činom svi strepe pred stavom našeg očinovničenog ministarstva, ko će biti kriv ako se neko od tih vlasti ipak jednom opameti i sagleda sve te obmane i samoobmane za koje moraju da tvrde da su ,,stručna mišljenja’’ sasvim nezaštićenih radnika na terenu koji tim glupostima stiču svoju platu...
Kad je sve to počelo sa „inkluzijom“ nije se, na primer, niko ni osvrnuo na stav prof. dr Aleksandra Ćordića, defektologa i bivšeg dekana Defektološkog fakulteta u Beogradu, koji je godinama učio svoje studente da je neophodno decu sa hendikepom vaspitavati, učiti i socijalizovati sa što specijalnijim i naučno usavršenijim metodama kako bi živeli u otvorenoj zajednici na što manje specijalan način. Začudilo me je koliko je njegovih učenika bilo u našem Ministarstvu prosvete i da niko nije smeo ili nije umeo ili nije hteo, nije mario da pozove profesora Ćordića da se sa njim o tome naprave istraživački projekti i da se odaberu najprikladnije metode, svakako opet strane ako svojih nemamo. Muk, veliki muk pred inostranim činovnicima obično nepoznatim na njihovim univerzitetima, koji su bili samo fascinacija za neuke, a ne vrhovni mentor dostojan stručnog poštovanja. – Dete sa hendikepom u redovnoj nastavi ne dobija ništa na saznajnom planu od onoga što se tamo uči. Njemu treba sasvim specifična stručna pomoć da razume detalje i osnove određenih veština i umenja. Dete u uslovima inkluzije i trpi sasvim nenamerne, spontane povrede svoga dostojanstva u vršnjačkoj grupi koja i sama ima problema sa školom i često ometa nastavnika redovne nastave da održi čas po svom planu. Dete sa hendikepom ako nema stražara ili učiteljevog asistenta pored sebe često ne može ni prisustvovati nastavi...
Kad je sve to počelo sa „inkluzijom“ nije se, na primer, niko ni osvrnuo na stav prof. dr Aleksandra Ćordića, defektologa i bivšeg dekana Defektološkog fakulteta u Beogradu, koji je godinama učio svoje studente da je neophodno decu sa hendikepom vaspitavati, učiti i socijalizovati sa što specijalnijim i naučno usavršenijim metodama kako bi živeli u otvorenoj zajednici na što manje specijalan način. Začudilo me je koliko je njegovih učenika bilo u našem Ministarstvu prosvete i da niko nije smeo ili nije umeo ili nije hteo, nije mario da pozove profesora Ćordića da se sa njim o tome naprave istraživački projekti i da se odaberu najprikladnije metode, svakako opet strane ako svojih nemamo. Muk, veliki muk pred inostranim činovnicima obično nepoznatim na njihovim univerzitetima, koji su bili samo fascinacija za neuke, a ne vrhovni mentor dostojan stručnog poštovanja. – Dete sa hendikepom u redovnoj nastavi ne dobija ništa na saznajnom planu od onoga što se tamo uči. Njemu treba sasvim specifična stručna pomoć da razume detalje i osnove određenih veština i umenja. Dete u uslovima inkluzije i trpi sasvim nenamerne, spontane povrede svoga dostojanstva u vršnjačkoj grupi koja i sama ima problema sa školom i često ometa nastavnika redovne nastave da održi čas po svom planu. Dete sa hendikepom ako nema stražara ili učiteljevog asistenta pored sebe često ne može ni prisustvovati nastavi...